Једна мајка ме позвала и изнела читав свој проблем. Она се жалила да њен 6-годишњи син није у могућности да мирно седи у учионици. Школа жели да га тестирамо на синдром поремећаја пажње (АДХД). Као педијатријски радни терапеут, приметила сам да је ово прилично чест проблем данас и схватила сам да је у данашњем веку то све чешћи проблем родитеља и деце.
Мајка је наставила и објаснила ми да то, што њен син сваки дан долази са жутим смајлијем нацртаним од стране учитеља , а друга деца са зеленим, утиче на његово самопоуздање. Жути смајли је знак за неприхватљиво понашање, а зелени за добру децу. Ти смајлији су довели до тога да њено дете сваки дан говори о себи ствари попут: “мрзим себе“ и „нећу никад бити добар ни у чему“. А све то зато што не може да седи на часу без врпољења, које наравно омета и наставу и другу децу.
Током протекле деценије, све више и више деце је обележено проблемом поремећаја пажње и новоизмишљеном дијагнозом АДХД.
"У локалној основној школи, један учитељ ми је рекао да је најмање осам од двадесет двоје његових ученика има проблема да се сконцентрише на реченицу дужу од „Добар дан“."
Истовремено, од деце се очекује управо оно што је супротно њиховој природи, да седе дужи временски период.
И то колико у школи, толико и у обдаништима. Зато и настаје проблем. Иако мислимо да је то најбоље и најбезбедије, деца су ужасно дуго и неприродно статична. Ако раде још нешто сем седења, онда је то усправно стајање и ходање.
"Ретко ћете срести децу која се котрљају низбрдо, пењу по дрвећу и врте у круг ради забаве. Ролери, тротинети, вртешке и остали реквизити полако путују у музеје."
Увек недостаје времена на рачун повећаних образовних захтева или пуке родитељске жеље да им деца науче седам свестских језика до седме године. Још ређе се деца играју напољу, што због родитељских страхова, што због питања одговорности или напорног распореда савременог друштва. Будимо искрени: деца се не крећу довољно за своје године и потребе и то заиста почиње да бива проблем.
Недавно сам била гост, према правилнику школе, на једном од часова. Ушла сам тихо и склонила се сасвим позади. Наставник је читао наглас књигу за децу, и то је био сам крај радног дана. Никад нисам видео ништа слично. Нека деца су била нагнута уназад на својим столицама, под екстремним угловима, остали су се љуљали напред-назад, неки су жвакали крајеве својих оловака, а једно дете је котрљало боцу са водом, гњечећи је.
Била сам затечена. То није била учионица деце са посебним потребама. Моја прва мисао била је да су се деца узврпољила јер је био крај дана и да је то једноставно због умора.
Након даљег испитивања, сазнали смо да је већина деце у учионици била физички слаба и са лошим осећајем за равнотежу. У ствари, у наставку тестирања у неколико других учионица,
"утврдили смо да је, у поређењу са децом из раних 80-их, само једно од дванаесторо деце имало нормалну снагу и равнотежу. Само једно! О мој Боже, помислила сам у себи! Ова деца треба да се крећу! И то много! Да трче, јуре, играју се и пењу по дрвећу!"
Шетају около као мале незграпне дрвене лутке, баш због тога што смо им ограничили физичку активност.
"Да би се правилно развијала, расла и постигла очекивану снагу, морамо им дозволити баш оно што сматрамо опасним – кретање и игру.То што два или три пута недељно имају тренинге неког свог спорта није довољно. "
Очекујемо да уче боље него и једна генерација пре, а никад нам деца нису била више закржљала него данас. Њихова тела траже динамику, и у једном тренутку, који је из наше перспективе увек погрешан, у школи наравно, они почињу да се врпоље. И врпољење постаје њихова насушна потреба у недостатку свега бољег. А родитељи и учитељи тада ураде најгору могућу ствар, опомињу их да престану! Том опоменом, као да су притисли на њима имагинарно дугме „стоп“. Њихов мозак задрема и они су умирени. Али и неспремни да приме нова знања.
Запитајте се следећи пут кад дете крене да се врпољи, колико праве вишесатне игре сте му приуштили сваког дана?
Двадесет минута кретања за њих није ништа.
"Поправите док се још поправити да. На уштрб виолине, корејског и свахили језика пустите их да трче, јурцају и игају се онако као то деца раде одвајкада, како смо и ми сами трчали. Да би деца учила, морају научити да обрате пажњу на нешто. А за тај процес потребно им је да на ваздуху, кроз игру и кретање, изоштре чула."
Пише: Анђела Хенском
Извор: huffingtonpost
