Деца имају бољу концентрацију ако крену у први разред са седам година

Велика већина родитеља који имају децу предшколског узраста уверени су како су, са 6 година, њихови малишани у потпуности спремни за школске клупе. Међутим, истраживања показују како малишани који су у школу кренули са 7 година имају бољу концентрацију на часовима и добијају веће оцене од оне деце која су у први разред кренула са 6 година.

Одлагање поласка у школу на годину дана драматично утиче на самоконтролу, показала су истраживања научника Универзитета Станфорд.

Посматрајући понашање данских основношколаца, утврдили су како каснији полазак у школу смањује хиперактивност и недостатак пажње код 11-годишњака за чак 73 посто.
Уједно, ова истраживања су још једном потврдила како игра код деце, у односу на улазак у свет формалног образовања, има позитиван утицај на ментално здравље најмлађих.

        


Професор Томас Ди је рекао да одлагање одласка у школу док дете не напуни 7 година дословце елиминише могућност развијања АДХД-а. У САД-у и Великој Британији деца могу кренути у школу већ са 5 година, док у Француској и већини осталих земаља ЕУ-а, деца у школу крећу већ са 6.
У Финској и Шведској у школу се креће са 7 година. У овом истраживању посматрани су мали Данци.

Утврђено је како деца која су касније кренула у школу имају већу самоконтролу. Истраживања су потврдила исправност размишљања оних родитеља који су одлучили да им дете касније крене у школу. Што се вртића тиче, када је у питању Данска, научници нису имали никаквих примедби. Један од бољих предшколских програма у свету, какав имају мали Данци, не утиче на године одласка у вртић већ имају позитиван утицај на развој детета.


Извор: Магазин родитељство

Поремећаји пажње

У последње време све је већи број деце код које је дијагностикован дефицит пажње. По новијим истраживањима, 7-10% деце узраста 5 до 18 година има дијагнозу АДД или АДХД.

Поремећаји пажње се чешће јављају код дечака (3:1 у односу на девојчице, а по неким истраживањима се тај однос креће и до 10:1).

Шта је то АДД/АДХД? 

То су скраћенице за Аttention Deficit Disorder / Аttention Deficit Hyperactivity Disorder. У преводу: дефицит пажње, са или без хиперактивности.

Неки од симптома који прате поремећај пажње су:

1. не посвећују довољно пажње детаљима или често праве грешке због немара
2. често имају проблем са одржавањем пажње при обављању школских задатака
3. често се чини да не слушају када им се неко директно обрати, а када нпр. чују неку        рекламу на телевизији реагују муњевито
4. често имају тешкоће са организовањем задатака или активности
5. често избегавају задатке или одбијају задатке који захтевају трајнији ментални             напор
6. често губе ствари које су потребне за извршавање задатака
7. често заборављају дневне активност.

Симптоми хиперактивног понашања

Неки од симптома који прате хиперактивно понашање су:

1. често тресу рукама или ногама и врпоље се на столици
2. често устају са столице у разреду или на неком другом месту где се од њих очекује       да остану дужи период на том месту
3. често претерано трче или скачу у ситуацијама када је то непримерено
4. имају тешкоће да се мирно и тихо играју, ако је то потребно
5. често претерано причају.

Ову децу често прати и импулсивност која се огледа у следећим примерима:

1. често „истрчавају“ са одговорима и пре него што им је постављено питање
2. често имају тешкоће у чекању реда
3. често прекидају или ометају друге, упадају у реч …

Свако дете има неке наведене карактеристике од свих наведених симптома. То, наравно, не значи да дете има неки од ових поремећаја. Да би били сигурни да дете има ове поремећаје, оно мора имати већину наведених симптома и то мора трајати дужи временски период (најмање 6 месеци).
Симптоми се морају испољавати у две или више различитих средина (нпр. кућној, школској и/или радној). Поред поремећаја пажње у пакет најчешће улази и импулсивност, расејаност и хиперактивност. Овај поремећај је често удружен са говорно-језичким поремећајима, зато је логопедски третман неопходан.
Будите свесни да ово није само развојна фаза коју ће дете прерасти и није узрок родитељске немарности, као што није ни узрок детеове жеље за несташлуком.

Благовремено јављање логопеду, макар ако постоји и само сумња родитеља, може умањити или отклонити последице које у озбиљној мери утичу на социјално, радно и/или академско функционисање.


Извор: roditeljsrbija

ПРАВИ РАЗОГ ЗБОГ КОГ СЕ ДЕЦА ВРПОЉЕ

Једна мајка ме позвала и изнела читав свој проблем. Она се жалила да њен 6-годишњи син није у могућности да мирно седи у учионици. Школа жели да га тестирамо на синдром поремећаја пажње (АДХД). Као педијатријски радни терапеут, приметила сам да је ово прилично чест проблем данас и схватила сам да је у данашњем веку то све чешћи проблем родитеља и деце.

Мајка је наставила и објаснила ми да то, што њен син сваки дан долази са жутим смајлијем нацртаним од стране учитеља , а друга деца са зеленим, утиче на његово самопоуздање. Жути смајли је знак за неприхватљиво понашање, а зелени за добру децу. Ти смајлији су довели до тога да њено дете сваки дан говори о себи ствари попут: “мрзим себе“ и „нећу никад бити добар ни у чему“. А све то зато што не може да седи на часу без врпољења, које наравно омета и наставу и другу децу.

Током протекле деценије, све више и више деце је обележено проблемом поремећаја пажње и новоизмишљеном дијагнозом АДХД. 

"У локалној основној школи, један учитељ ми је рекао да је најмање осам од двадесет двоје његових ученика има проблема да се сконцентрише на реченицу дужу од „Добар дан“."

Истовремено, од деце се очекује управо оно што је супротно њиховој природи, да седе дужи временски период.

И то колико у школи, толико и у обдаништима. Зато и настаје проблем. Иако мислимо да је то најбоље и најбезбедије, деца су ужасно дуго и неприродно статична. Ако раде још нешто сем седења, онда је то усправно стајање и ходање.

"Ретко ћете срести децу која се котрљају низбрдо, пењу по дрвећу и врте у круг ради забаве. Ролери, тротинети, вртешке и остали реквизити полако путују у музеје." 

Увек недостаје времена на рачун повећаних образовних захтева или пуке родитељске жеље да им деца науче седам свестских језика до седме године. Још ређе се деца играју напољу, што због родитељских страхова, што због питања одговорности или напорног распореда савременог друштва. Будимо искрени: деца се не крећу довољно за своје године и потребе и то заиста почиње да бива проблем.

Недавно сам била гост, према правилнику школе, на једном од часова. Ушла сам тихо и склонила се сасвим позади. Наставник је читао наглас књигу за децу, и то је био сам крај радног дана. Никад нисам видео ништа слично. Нека деца су била нагнута уназад на својим столицама, под екстремним угловима, остали су се љуљали напред-назад, неки су жвакали крајеве својих оловака, а једно дете је котрљало боцу са водом, гњечећи је.

Била сам затечена. То није била учионица деце са посебним потребама. Моја прва мисао била је да су се деца узврпољила јер је био крај дана и да је то једноставно због умора.

Након даљег испитивања, сазнали смо да је већина деце у учионици била физички слаба и са лошим осећајем за равнотежу. У ствари, у наставку тестирања у неколико других учионица, 

"утврдили смо да је, у поређењу са децом из раних 80-их, само једно од дванаесторо деце имало нормалну снагу и равнотежу. Само једно! О мој Боже, помислила сам у себи! Ова деца треба да се крећу! И то много! Да трче, јуре, играју се и пењу по дрвећу!"

Иронично, многа деца као да и не знају добро да ходају, баш услед недостатка кретања и тог истог ходања!

Шетају около као мале незграпне дрвене лутке, баш због тога што смо им ограничили физичку активност. 

"Да би се правилно развијала, расла и постигла очекивану снагу, морамо им дозволити баш оно што сматрамо опасним – кретање и игру.То што два или три пута недељно имају тренинге неког свог спорта није довољно. " 

Очекујемо да уче боље него и једна генерација пре, а никад нам деца нису била више закржљала него данас. Њихова тела траже динамику, и у једном тренутку, који је из наше перспективе увек погрешан, у школи наравно, они почињу да се врпоље. И врпољење постаје њихова насушна потреба у недостатку свега бољег. А родитељи и учитељи тада ураде најгору могућу ствар, опомињу их да престану! Том опоменом, као да су притисли на њима имагинарно дугме „стоп“. Њихов мозак задрема и они су умирени. Али и неспремни да приме нова знања.

Запитајте се следећи пут кад дете крене да се врпољи, колико праве вишесатне игре сте му приуштили сваког дана?

Двадесет минута кретања за њих није ништа. 

"Поправите док се још поправити да. На уштрб виолине, корејског и свахили језика пустите их да трче, јурцају и игају се онако као то деца раде одвајкада, како смо и ми сами трчали. Да би деца учила, морају научити да обрате пажњу на нешто. А за тај процес потребно им је да на ваздуху, кроз игру и кретање, изоштре чула."

Пише: Анђела Хенском
Извор: huffingtonpost