Тестови показују степен интелектуалне, социјалне и емоционалне зрелости и не могу да се падну, већ дају слику о детету и важне смернице родитељима.
Тестирања обавља школски психолог, а она се састоје из различитих питања, задатака, разговора са дететом и цртања.
У зависности од школе, примењује се неколико врста тестова, али сви за циљ имају да покажу степен емоционалне, интелектуалне и социјалне зрелости.
Јако је важно да сва три параметра задовоље критеријуме, јер је то једини сигуран показатељ да је дете спремно да се суочи са новим обавезама и окружењем.
Највећа грешка коју родитељи праве, тврде стручњаци, јесте што децу пре него што крену у школу терају да уче слова, да науче да пишу и читају.
То уопште није важно и то је оно чему ће их подучавати учитељ и учитељица. Много је битније да дете научите самосталности, односно да, између осталог, уме само да се обуче, пресвуче, завеже пертлу и води рачуна о својим стварима, књигама, опреми за физичко, прихвати похвалу и критику наставника, има изграђен однос према другој деци, зна да превазиђе конфликте и непријатне стуације, уме да саслуша и прихвати туђе мишљење или понашање.
Многи родитељи покушавају да дођу до тестова и да своје дете припреме за школско “испитивање”. То је још једна велика грешка, тврде психолози, јер уколико дете буде упознато са питањима и задацима на тесту, то неће дати реалну слику о зрелости, па се може догодити да током школовања буде погрешно процењивано и да школски стручњаци не могу да му помогну уколико до евентуалних проблема дође.
На оваквој врсти провере не може да се падне, поручују психолози, нити је важно да дете тестове прође без грешке. Кроз разговор, питања и задатке, психолог добија слику о томе шта детету добро иде, који је тип (визуелни, аудио, аудио-визуелни…), на шта треба обратити пажњу, односно које вештине код детета треба интензивније развијати. Постоје, на пример, деца која знају сва слова, течно читају и пишу, али нису спремна да поднесу критику или прекор учитељице.
У случају када дете не покаже добре резултате, односно када тестови покажу да одређена област развоја није адекватно завршена, од школског психолога родитељи добијају инструкције како да се понашају и шта треба да промене у свом односу према детету.
То не значи да дете неће поћи у школу, већ се родитељима дају смернице на шта треба да обрате пажњу како би дете са што мање проблема прошло кроз школовање.
Уколико психолог процени да дете није спремно, односно да његов развој не задовољава “школске” критеријуме, родитељима се даје препорука да дете буде у вртићу или код куће још годину дана.
Врло су велики проблем и све чешћи родитељски захтеви да деца из вртића иду у исти разред, што је углавном неизводљиво, јер су групе из вртића велике и имају по 15-20 деце.
О састављању одељења одлучује тим у чијем саставу су директор, психолог, педагог и учитељица на основу процена које су тестовима добили о деци. Труде се да направе “шаренолика” одељења, односно да у сваком од њих буду деца различитих карактера, особина и личности.
Неки стручњаци тврде да није добро инсистирати да деца из вртића буду у истом одељењу јер тако праве “затворене групице” и теже се социјализују и прихватају непознату децу, док има и оних који тврде да позната деца једно другом олакшавају социјализацију и прилагођавање на ново окружење и околности.
У сваком случању, тестови за школу су важан догађај у животу сваког детета и изузетно важна смерница родитељима. Једино што треба да урадите да бисте дете “припремили” за тестирање је да му објасните како ће оно изгледати, да ће тамо бити “тета или чика који ће постављати питања, на које треба да одговоре”.
Објасните им да је то важно и да ће тако псхолози схватити колико су деца паметна и добра. Малишани не би смели да имају страх од тестирања, јер психолог неће добити праву слику или ће је добити уз више времена и напора. Због тога никада будуће прваке немојте да плашите са тестирањем за школу, нити да их грдите ако буде замерки стручњака. Није добро да дете мисли да није спремно или да су његови другови паметнији или бољи.
Уколико имате предшколца који у први разред жели раније, али тестови то не сугеришу, никада му немојте рећи да “није спреман”. Можете му објаснити да је млађи и да, на пример, “нема места, јер старија деца која због узраста морају да крену у први разред имају приоритет”.
Извор: mojpedijatar
Тестирања обавља школски психолог, а она се састоје из различитих питања, задатака, разговора са дететом и цртања.
У зависности од школе, примењује се неколико врста тестова, али сви за циљ имају да покажу степен емоционалне, интелектуалне и социјалне зрелости.
Јако је важно да сва три параметра задовоље критеријуме, јер је то једини сигуран показатељ да је дете спремно да се суочи са новим обавезама и окружењем.
Највећа грешка коју родитељи праве, тврде стручњаци, јесте што децу пре него што крену у школу терају да уче слова, да науче да пишу и читају.
То уопште није важно и то је оно чему ће их подучавати учитељ и учитељица. Много је битније да дете научите самосталности, односно да, између осталог, уме само да се обуче, пресвуче, завеже пертлу и води рачуна о својим стварима, књигама, опреми за физичко, прихвати похвалу и критику наставника, има изграђен однос према другој деци, зна да превазиђе конфликте и непријатне стуације, уме да саслуша и прихвати туђе мишљење или понашање.
Многи родитељи покушавају да дођу до тестова и да своје дете припреме за школско “испитивање”. То је још једна велика грешка, тврде психолози, јер уколико дете буде упознато са питањима и задацима на тесту, то неће дати реалну слику о зрелости, па се може догодити да током школовања буде погрешно процењивано и да школски стручњаци не могу да му помогну уколико до евентуалних проблема дође.
На оваквој врсти провере не може да се падне, поручују психолози, нити је важно да дете тестове прође без грешке. Кроз разговор, питања и задатке, психолог добија слику о томе шта детету добро иде, који је тип (визуелни, аудио, аудио-визуелни…), на шта треба обратити пажњу, односно које вештине код детета треба интензивније развијати. Постоје, на пример, деца која знају сва слова, течно читају и пишу, али нису спремна да поднесу критику или прекор учитељице.
У случају када дете не покаже добре резултате, односно када тестови покажу да одређена област развоја није адекватно завршена, од школског психолога родитељи добијају инструкције како да се понашају и шта треба да промене у свом односу према детету.
То не значи да дете неће поћи у школу, већ се родитељима дају смернице на шта треба да обрате пажњу како би дете са што мање проблема прошло кроз школовање.
Уколико психолог процени да дете није спремно, односно да његов развој не задовољава “школске” критеријуме, родитељима се даје препорука да дете буде у вртићу или код куће још годину дана.
Врло су велики проблем и све чешћи родитељски захтеви да деца из вртића иду у исти разред, што је углавном неизводљиво, јер су групе из вртића велике и имају по 15-20 деце.
О састављању одељења одлучује тим у чијем саставу су директор, психолог, педагог и учитељица на основу процена које су тестовима добили о деци. Труде се да направе “шаренолика” одељења, односно да у сваком од њих буду деца различитих карактера, особина и личности.
Неки стручњаци тврде да није добро инсистирати да деца из вртића буду у истом одељењу јер тако праве “затворене групице” и теже се социјализују и прихватају непознату децу, док има и оних који тврде да позната деца једно другом олакшавају социјализацију и прилагођавање на ново окружење и околности.
У сваком случању, тестови за школу су важан догађај у животу сваког детета и изузетно важна смерница родитељима. Једино што треба да урадите да бисте дете “припремили” за тестирање је да му објасните како ће оно изгледати, да ће тамо бити “тета или чика који ће постављати питања, на које треба да одговоре”.
Објасните им да је то важно и да ће тако псхолози схватити колико су деца паметна и добра. Малишани не би смели да имају страх од тестирања, јер психолог неће добити праву слику или ће је добити уз више времена и напора. Због тога никада будуће прваке немојте да плашите са тестирањем за школу, нити да их грдите ако буде замерки стручњака. Није добро да дете мисли да није спремно или да су његови другови паметнији или бољи.
Уколико имате предшколца који у први разред жели раније, али тестови то не сугеришу, никада му немојте рећи да “није спреман”. Можете му објаснити да је млађи и да, на пример, “нема места, јер старија деца која због узраста морају да крену у први разред имају приоритет”.
Извор: mojpedijatar
