„Била јесу, па прошла, па опет дошла нека тешка времена синко мој!“, рече старац.
„Како знам за себе увек се тешко живело, али пре је било лакше живети. Није се Бог зна шта имало, али је срце било задовољно са оним што имаш. Срце је било пуно љубави из које се рађало поштовање људи. Отац је био отац, мајка – мајка, а дете – дете. А данас? Не треба превише говорити све се зна.
Све више света се умива својим сопственим сузама, јер срецћа је за неке само појам или бајка. Ако мене питаш сине, ја дуго, дуго нисам осетио мрву неке радости и спокоја. Дуго се нисам, сине, насмејао од срца. Знаш оно „из душе“.
Ма свакако сам је звао, али нисам знао да је требам звати само "животе мој". Али сада знам …
А питаш ме за децу? Добри су ми, нека су живи и здрави! Сви имају своју децу и своје животе. Дођу ми и обиђу ме колико могу, пруже колико могу. Седим овде крај прозора и гледам сатима негде, а да ме питаш где не знам ни сам!
Али гледам и чекам и када угледам мила лица моје деце као да ме Сунце обасја. Мада, ретко ме обасја. Кажу ми да имају и превише својих обавеза и стално су у некој журби.
Запамти, сине мој, Бог даје, а људи користе. Ипак, нешто добро нам је дао и оставио, а то је да смо сви деца и да ћемо бити и родитељи. Да смо данас млади – сутра стари. Да смо данас јаки – сутра слаби. Да смо данас здрави, а сутра ко зна и да, ако има правде, ето баш ту се налази!
И ја сам некада био млад и јак. И ја сам био и сретан и полетан. И мене су мајка и отац чекали као што чекам и ја сада. Зато, не заборави, сине, све се враћа! “
Извор: Љубавне приче
