Извор: Динка Јуричић
четвртак, 7. мај 2015.
уторак, 5. мај 2015.
Двадесет показатеља да је ваше дете даровито
Приступи и дефиниције тремина "даровитост" су разнолики. Многи људи овај термин користе искључиво како би описали људе чија је интелигенција знатно изнад просека, док други прихватају и шири спектар дефиниције.
Док IQ тест може да утврди ниво интелигенције тестиране особе, деца се врло често идентификују као врло надарена, запажањем породице, наставника и пријатеља.
Погледајте које су неке од карактеристичних особина надарених малишана у смислу опште интелектуалне способности, али имајте у виду да ниједно надарено дете нема баш све ове карактеристике:
1. Уче брзо, лако и ефикасно.2. Имају изузетно богат речник за свој узраст.
3. Имају изузетну моћ резоновања.
4. Имају необично добро памћење.
5. Показују способност самодисциплине.
6. Имају склоност за ред, рад и дисциплину.
7. Разумеју сложене појмове. У стању су да схвате дубину проблема и размишљају о решењима.
8. Показују велику радозналост за све око себе. Постављају провокативна питања.
9. Имају запажен успех у школи.
10. Имају моћ концентрације, интензивну пажњу која искључује све остало.
11. Брзо одговарају на питања.
12. Сналажљиви су. Проблеме решавају генијалним методама.
13. Поседују велико интересовање за науку или књижевност.14. Усмено и писмено изражавање им је на завидном нивоу.
15. Имају моћ расуђивања и концептуализације.
16. Показују склоност ка уметности.
17. Емотивно су стабилни.
18. Теже доминацији међу вршњацима или појединим ситуацијама.
19. Показују спремност да прихвате комплексност.
20. Отворени су и дружељубиви, лако склапају пријатељства.
Извор: yumama
Како деца самостално могу научити да читају?
Проучавајући начине на који деца самостално уче да читају у Садбери Вели школи, развојни психолог Питер Греј издвојио је 7 принципа на основу којих функционише самостално учење читања код деце:
У нашој култури влада опште уверење да децу неко мора учити читању. Наука стално покушава да пронађе најбољи начин да се деца уче читању. Томови и томови стручне литературе су посвећени овој теми. Прави ратови вођени су између заступника различитих теорија у погледу најбољег начина да се деца уче читању.
Све у свему, испоставља се да је научити дете да чита компликована ствар. Осим васпитача и учитеља, и од родитеља се очекује да помогну у том процесу. Читава индустрија помоћних материјала за учење читања развила се у ове сврхе – интерактивни компјутерски програми, видео лекције, научно конципирани приручници за учење слова.
Последњих година, напредак у разумевању процеса све више се очекује и од скенирања мозга магнетном резонанцом, како би се учење прилагодило можданим процесима сваког детета понаособ.
А на сасвим супротној страни, налази се покрет противника класичног школског система, који тврде да деци уопште није потребно да их неко учи читању! Докле год дете одраста у писменом друштву, окружено људима који читају – читање ће научити само. Свакако, у том процесу ће постављати питања и добијати упутства оних који знају да читају али иницијатива у потпуности треба да буде дететова.
У једном истраживању процеса учења читања, спроведеном у експерименталној школи Садбери Вали (Sudberry Valley School) у Масечутетсу у којој ученици напредују само на основу својих интересовања, показало се да деца могу веома брзо и без напора самостално да науче да читају чим су довољно мотивисана. Данас, мотивација је чак јача него пре неколико деценија, јер је комуникација помоћу писане речи важнија младима – због компјутерских игрица, имејла, Фејсбука, слања смс порука…
Проучавајући начине на који деца самостало уче да читају у Садбери Вели школи, развојни психолог Питер Греј са Бостонског колеџа издвојио је 7 принципа на основу којих можемо разумети самостално учење читања код деце:
1. Не постоји прави нити најбољи узраст за учење читања. Дете које прва слова научи тек са 8 година са 14 може читати на стотине књига годишње и освајати књижевне награде.
2. Мотивисано дете веома брзо може постати добар читач. Ако дете годинама скоро да не напредује у читању, а онда се наједном заинтересује за читање, може га савладати за буквално неколико дана.
3. Притисак на дете да вежба читање може произвести контраефекат. Оно што би требало да буде забавно искуство, може се успед притиска родитеља смучити детету и одбити га од књиге.
4. Деца науче да читају онда када им ова вештина постане на неки начин вредна. Исто као што деца науче да говоре јер од те способности имају користи, научиће и да читају ако увиде корист из ове вештине. Ако их занима шта се дешава у следећем поглављу књиге а мама нема времена да им чита, или им се једу колачи по рецету из кувара а нико неће да им их направи, одједном ће вештина читања имати смисла и дете ће природно осетити порив да је савлада.
5. Као и многе друге вештине, читање се учи у друшву, кроз заједничке активности. У школама конципираним по Садбери моделу, многа деца науче да читају кроз играње са децом других узрасних група. Када се читачи и нечитачи играју заједно, деца уче слова како би могла успешно да учествују у игри.
6. Нека деца прво се заинтересују за писање, а тек онда за читање. Нека деца пожеле да науче да пишу како би се изразила кроз писану реч – цртеж обогаћен текстом, песму, стрип, како би пронашла игрицу на компјутеру или написала поруку на цедуљи у игри. Таква деца кроз учење писања аутоматски постају и читачи.
7. Процес учења читања нема предвидив ток. Због тога детету није потребно да га усмеравате, већ само да му помажете када ту помоћ затражи, и онако како је затражи. Не вршите притисак, слушајте дете и одговорите на његова питања али не пружајте му више него што је тражило, јер ће у супротном – престати да пита.
Извор: Детињарије
понедељак, 4. мај 2015.
Mного је опасније куповање љубави непрестаним поклонима, него било која строгоћа
Ових дана, када су новине препуне вести о пребијеним, силованим и убијеним женама, расправа о закону против физичког кажњавања деце добија епохалне размере…
…а доктора, психотерапеута, који се усудио да каже нешто супротно актуелном тренду политички коректног душебрижништва, бесомучно стављају на стуб срама, вређајући га на све могуће начине, што прилично говори не само о друштвеној клими ненавикнутој на дисонантност, него и о дубокој агресији оних који се боре против агресије.
Разлика између насиља над децом и физичког кажњавања, то јест онога што се у народу зове „батине“, то јест ћушка или шљепка по гузи, свакако да постоји, и тешко да се у томе не препознаје драстична разлика. Са друге стране, тешко ће и један закон успети да спречи родитеља да своје дете васпитава на „старински“ начин, осим ако ова халабука око новог закона све више изгледа као пројекција будућности у којој деца неће припадати родитељима, него држави.
Кад сам ја била мала, мама ме је била варјачом, тако да се увек испостављало да ме није тукла мама, него варјача. Искрено признајем да сам и ја моју ћерку кад је била мала, додуше ретко, ударила по гузи. Да ли ме то чини насилником и неодговорним родитељем? У сваком случају ме чини мањим фолирантом од оних који се ових дана јавно заклињу да своје дете никада нису ударили, и да је ударац по гузи недопустиви злочин.
Много је већи злочин говорити детету ружне речи, говорити му да је неспособно, глупо и да од њега никада ништа неће бити, много је већи злочин свађа родитеља пред децом, псовање, недоследност и недостатак моралних вредности. Батина није из раја изашла, али сигурно да из раја није изашао ни концепт да је деци све дозвољено. Деца морају да знају за границе, деца морају да се васпитају и мора да им се усади пристојно понашање.
Ако родитељ никада није прочитао ниједну причу своме детету, ако дозволи да му дете декламује марке телефона, а ниједну песму, то је дно. Ако родитељ подмићује учитеља, и допусти да му дете неписмено заврши основну, и да је полуписмено, то је много страшније него батине. Ако родитељ детету дозволи да по цео дан буљи у екран телевизора, компјутера, мобилног телефона, ако га води у играонице уместо у паркове, ако родитељ уписује своје дете у приватну основну школу, и трља руке што има и приватних гимназија, јер се тамо лакше пролази, то је катастрофа неупоредиво већа него било која „мамина варјача“.
Непоклањање пажње детету, немање времена за дете, незаинтересованост за било шта друго осим за оцене уписане у сведочанству, много је опасније него било која ћушка. Ако је родитељу његово дете увек у праву, и сви су други криви – то је катастрофа. Ако родитељ допусти да му дете заврши основну школу, а да нема појма ни о чему из историје или географије, и да се не каже „био сам кући“ него „био сам код куће“, ако родитељ иде и моли за оцену, то је горе него да га удари по гузи. Ако родитељ мува заједно са дететом за оцене, и тако учи своје дете да је у животу пречица једини начин, то је много већа трагедија и за дете и за родитеље и за друштво, јер се тако стварају покварењаци, муљатори и неспособни људи. Некада су на крају школске године родитељи мрко гледали своју децу због слабих оцена, данас, међутим, мрко гледају учитеље.
Много је опасније куповање љубави непрестаним поклонима, него било која строгоћа. Кад би родитељи имали петљу данас да науче своју децу да постоји „нема“ и „не може“, ствари би данас у овом друштву изгледале много боље. Када би се у основне школе увео предмет који се зове „Живот није шопинг“, ствари би можда изгледале другачије.
Када би ово друштво смогло снаге да објасни деци да није највећа вредност новац, и да момци са двадесет и кусур година не треба да изигравају пијане милијардере, и да девојке не треба да хрле у загрљај генерацији својих очева јер су богати и носе скупе сатове на рукама, и када би медији то ставили као пројекат од прворазредног значаја, ова расправа би имала смисла, и закон би онда можда требало донети, иако би био сувишан.
Насиље према деци је, наравно, језиво и недопустиво, али насиље према деци је само једна од фасета насиља које се непрестано промовише у медијима. Нејасно је како се најватренији заговорници овог закона нису побунили пред шокантном чињеницом да се у појединим европским земљама граница дечије доби за некажњиви секс са малолетником из године у годину све више спушта? Милион пута већи проблем је васпитно и емоционално запостављање деце. И, наравно, планетарна сексуализација деце.
Кључ ове теме дакле није у томе треба ли тући децу, него, како их васпитавати; ко их васпитава и шта су вредности којима их уче.
А мами сам одавно опростила оне варјаче.
Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Извор: Детињарије
недеља, 3. мај 2015.
Поремећаји пажње
У последње време све је већи број деце код које је дијагностикован дефицит пажње. По новијим истраживањима, 7-10% деце узраста 5 до 18 година има дијагнозу АДД или АДХД.
Поремећаји пажње се чешће јављају код дечака (3:1 у односу на девојчице, а по неким истраживањима се тај однос креће и до 10:1).
То су скраћенице за Аttention Deficit Disorder / Аttention Deficit Hyperactivity Disorder. У преводу: дефицит пажње, са или без хиперактивности.
Неки од симптома који прате поремећај пажње су:
1. не посвећују довољно пажње детаљима или често праве грешке због немара
2. често имају проблем са одржавањем пажње при обављању школских задатака
3. често се чини да не слушају када им се неко директно обрати, а када нпр. чују неку рекламу на телевизији реагују муњевито
4. често имају тешкоће са организовањем задатака или активности
5. често избегавају задатке или одбијају задатке који захтевају трајнији ментални напор
6. често губе ствари које су потребне за извршавање задатака
7. често заборављају дневне активност.
Неки од симптома који прате хиперактивно понашање су:
1. често тресу рукама или ногама и врпоље се на столици
2. често устају са столице у разреду или на неком другом месту где се од њих очекује да остану дужи период на том месту
3. често претерано трче или скачу у ситуацијама када је то непримерено
4. имају тешкоће да се мирно и тихо играју, ако је то потребно
5. често претерано причају.
Ову децу често прати и импулсивност која се огледа у следећим примерима:
1. често „истрчавају“ са одговорима и пре него што им је постављено питање
2. често имају тешкоће у чекању реда
3. често прекидају или ометају друге, упадају у реч …
Свако дете има неке наведене карактеристике од свих наведених симптома. То, наравно, не значи да дете има неки од ових поремећаја. Да би били сигурни да дете има ове поремећаје, оно мора имати већину наведених симптома и то мора трајати дужи временски период (најмање 6 месеци).
Симптоми се морају испољавати у две или више различитих средина (нпр. кућној, школској и/или радној). Поред поремећаја пажње у пакет најчешће улази и импулсивност, расејаност и хиперактивност. Овај поремећај је често удружен са говорно-језичким поремећајима, зато је логопедски третман неопходан.
Будите свесни да ово није само развојна фаза коју ће дете прерасти и није узрок родитељске немарности, као што није ни узрок детеове жеље за несташлуком.
Благовремено јављање логопеду, макар ако постоји и само сумња родитеља, може умањити или отклонити последице које у озбиљној мери утичу на социјално, радно и/или академско функционисање.
Извор: roditeljsrbija
Поремећаји пажње се чешће јављају код дечака (3:1 у односу на девојчице, а по неким истраживањима се тај однос креће и до 10:1).
Шта је то АДД/АДХД?
То су скраћенице за Аttention Deficit Disorder / Аttention Deficit Hyperactivity Disorder. У преводу: дефицит пажње, са или без хиперактивности.
Неки од симптома који прате поремећај пажње су:
1. не посвећују довољно пажње детаљима или често праве грешке због немара
2. често имају проблем са одржавањем пажње при обављању школских задатака
3. често се чини да не слушају када им се неко директно обрати, а када нпр. чују неку рекламу на телевизији реагују муњевито
4. често имају тешкоће са организовањем задатака или активности
5. често избегавају задатке или одбијају задатке који захтевају трајнији ментални напор
6. често губе ствари које су потребне за извршавање задатака
7. често заборављају дневне активност.
Симптоми хиперактивног понашања
Неки од симптома који прате хиперактивно понашање су:
1. често тресу рукама или ногама и врпоље се на столици
2. често устају са столице у разреду или на неком другом месту где се од њих очекује да остану дужи период на том месту
3. често претерано трче или скачу у ситуацијама када је то непримерено
4. имају тешкоће да се мирно и тихо играју, ако је то потребно
5. често претерано причају.
Ову децу често прати и импулсивност која се огледа у следећим примерима:
1. често „истрчавају“ са одговорима и пре него што им је постављено питање
2. често имају тешкоће у чекању реда
3. често прекидају или ометају друге, упадају у реч …
Свако дете има неке наведене карактеристике од свих наведених симптома. То, наравно, не значи да дете има неки од ових поремећаја. Да би били сигурни да дете има ове поремећаје, оно мора имати већину наведених симптома и то мора трајати дужи временски период (најмање 6 месеци).
Симптоми се морају испољавати у две или више различитих средина (нпр. кућној, школској и/или радној). Поред поремећаја пажње у пакет најчешће улази и импулсивност, расејаност и хиперактивност. Овај поремећај је често удружен са говорно-језичким поремећајима, зато је логопедски третман неопходан.
Будите свесни да ово није само развојна фаза коју ће дете прерасти и није узрок родитељске немарности, као што није ни узрок детеове жеље за несташлуком.
Благовремено јављање логопеду, макар ако постоји и само сумња родитеља, може умањити или отклонити последице које у озбиљној мери утичу на социјално, радно и/или академско функционисање.
Извор: roditeljsrbija
Пријавите се на:
Постови (Atom)