субота, 7. фебруар 2015.

ТРЕБА ЛИ УЧЕЊЕ БИТИ ЗАБАВНО?

Једино ако учење и школа постану забавни деца ће радо долазити у школу и биће заинтересовани за усвајање нових вештина и знања.




Већина деце је јако радознала. Од кад науче говорити имају бесконачно много питања и брзо усвајају нове појмове. На жалост, чини се да крај тој знатижељи дође кад крену у школу или након првих пар разреда основне школе. Жалосно је да током школског периода већина деца, која нису могла престати с питањима и све их је занимало, претвори у мрзитеље учења, којима је школа, учење, домаћи и читање терет с којим се свакодневно носе и једва чекају да га се реше. Само ретки задрже почетни елан, па ће само део њих на крају основне и средње школе још рећи да воле учити.

Зашто је то тако? Сигурно деца не постану незаинтересована и лења сама од себе. Они то науче. Систем вреднује само оцене, које су постале саме себи циљ и то циљ који, најчешће, није дететов, већ родитељски. Тако дете нема осећај да учи због себе и постиже нешто за себе, већ учи због родитеља, њихових награда и слично.  


Жалосно је што систем жели да сви ученици једнако науче, да сви прођу исти програм и да их укалупи. Да сви све, по мало, знају, али да нико не буде изврстан у нечему.                                                                                                    А сва деца нису једнака, свако има свој таленат и тај би таленат требало развијати до савршенства. Да наравно да треба знати неке основне ствари, али треба му омогућити да своје врлине усавршава. Тиме би дете и даље било заинтересовано за учење, за школу, за усвајање нових знања.

Учитељима су већином “руке везане” пренатрпаним плановима и програмима. Систем од ученика тражи само чињенично знање, да добије своју оцену. Пожељно је само учење напамет и репродуцирање тог знања. Учење напамет чини учење било каквог градива налик учењу напамет телефонског именика – досадним, тешким и бесмисленим. Па тако имамо децу која уче разноразне граматичке облике страних језика, а не знају самостално рећи ни три смислене реченице. Чему онда такво “знање”?

За дечју креативност и таленат систем не реагује.  Тај систем детету “даје врећу пуну ЛЕГО коцкица” и уместо да од детета тражи креативност, да свако дете изрази своју личност и свој таленат, од детета се тражи да сложи најједноставнији могући елемент и то по точним упутствима каква му даје учитељ, који мора поштовати замисли образовног сустема. Та деца тако губе занимање за школу и било какав интерес за знање. Зар не би било боље да се могу играти с тим коцкицама, да се од њих тражи да истражују, да комбинују и да кроз ту игру уче. Да учитељ даје савете, а не наредбе, да буде помоћ и да мотивише у развијању дечје креативности.

Једино ако учење и школа постану забавни деца ће радо долазити у школу и биће заинтересована за усвајање нових вештина и знања. Тиме могу развити своје способности и таленте. Ако и даље оцена буде једино мерило “знања”, деца ће учити због оцена, биће тешко, напорно и мукотрпно. Већину тих чињеница ће заборавити јако брзо, а шта ћемо онда од те деце имати?




Извор: Ucenici.info