Правимо велику грешку када за симболе креативности узимамо људе попут Да Винчија, Далија, Тесле, Бетовена и других. У том смислу, ретко ко би био креативан, а тиме чинимо велику неправду ка огромном људском потенцијалу који треба подстицати да се оствари.
„Ја верујем страствено: Ми не растемо у креативце, ми прерастамо креативност.“
Ова реченица једна од најцитиранијих из предавања Сир Кен Робинсона, једног од најутицајнијих британских аутора из области образовања. Он говори о томе како већина постојећих образовних система не иде у корист развијању дечије креативности, већ напротив, оно их сузбија и отуд прерастање креативности.
Правимо велику грешку када за симболе креативности узимамо људе попут Да Винчија, Далија, Тесле, Бетовена и других. У том смислу, ретко ко би био креативан, а тиме чинимо велику неправду ка огромном људском потенцијалу који треба подстицати да се оствари. Креативан напор би изнедрио неке нове идеје које не морају бити револуционарне али свакако могу, барем у једном животу, донети велике преокрете.
Сир Кен Робинсон истиче да постоје три важна принципа која потпомажу да се људски животи развијају и да у њима напредујемо. Са „теоријом“ о овим принципима се можете сложити или не, али свакако да указивање на њих у контексту дебата о образовању има свој смисао. Један од тих принципа јесте да је људски живот природно креативан процес. („Зато сви имамо другачије биографије“) Он постојећу културу назива културом стандардизације, тиме истичући да се често заборавља на потребу да се приступ у подучавању прилагоди, да се индивидуализује. Подстицање иновативности, препознавање разноврсних склоности да се нешто ствара је оно што се често занемарује у образовању. Међутим, важно је бити свестан да без обзира што су се и код нас јавиле извесне промене као напор да се приближимо индивидуалном приступу (попут описних оцена) и даље се водимо истом филозофијом стандардизације и њу учимо деци. Један од проблема који разматра је тај да многи системи образовања широм света не омогућавају ученицима да развију њихове природне креативне потенцијале већ промовишу униформност. Резултат тога је да се из деце заправо исисава креативни потенцијал и ствара се армија будућих радника која је условљена да као приоритет ставља конформисање наспрам развијању креативних решења.
Не постоји образовни систем на планети који учи децу плесу свакодневно на начин на који их учи математици. Зашто?
Други принцип јесте да су људска бића природно различита, разноврсна, а опет већи део образовања се заснива на подстицању конформитета. Образовање се заснива на сагледавању шта деца могу да постигну у врло уском спектру захтева и то тако да се првенствено вреднује склоност математици и природним наукама. У једном од постова на блогу говорили смо о АДХД-у, а Робинсон поставља питање да ли је реално очекивати да ће дете седити мирно уколико сатима обавља досадне задатке, што је врло често ситуација у учионици. Не постоји разлог зашто физичком васпитању, плесу, уметности, књижевности, не би била додељена иста вредност. Ми за доброг ђака узимамо оног ко у свим предметима има одличне оцене, притом на неки начин не дозвољавајући да развије пасију ка одређеном предмету. Није ли блесаво очекивати да сваком СВЕ иде?
Трећи принцип говори о томе да су деца природни ученици, да су радознала и да је „право достигнуће ту способност угасити или угушити“. А опет, то се неретко дешава. Лепа метафора коју Робинсон користи јесте да образовање није „достављачки систем“ информација ученицима. Наравно, добар наставник ће пренети информације али ће истовремено бити неко и ко стимулише, менторише, ко буди нове искре радозналости. Уместо фокуса на учење, чешће је акценат тестирање. Тестирање би требало да буде дијагностичко средство за то како се ко сналази у процесу учења, а не продукт сам по себи. Многи образовни системи широм света, па и наш, довели су до тога да је учење инструмент да би се дошло до петице уместо да петица буде инструмент за схватање како даље учење може да се подстиче.
На неки начин, знање се смањује како мудрост расте: јер детаљи бивају прогутани од стране општих принципа.
Филозоф Алфред Норт Вајтхед говори о томе да подељеност на предмете треба занемарити у неку руку и као главни предмет учења треба ставити проучавање живота у свим својим манифестацијама. (То значи указивати на релевантност оног чему се подучава) Указује на проблем тромих (инертних) идеја и да идеје не треба третирати у изолацији. Креативност је за њега суштинска димензија живота коју је могуће пронаћи на сваком нивоу постојања, а њеним сузбијањем учитељи, наставници, професори иду директно против онога што би требало да наставе да подстичу. Креативност притом, за њега није процес који се дешава у изолацији (колаборативна креативност). Креативност се негује у односу, и макар идеја настала у изолацији особе, ипак јесте синтеза многобројних форми креативности које су већ претходно развијене. Подела на интелект и емоције је за њега бесмислена јер је и само мишљење нека врста осећања. Ова два су уско испреплетана и једно утиче на друго. Сматра да добар наставник мора имати у виду да постоје три фазе у учењу: романса, прецизирање и генерализација. (код нас све сем прецизирања изостаје у већини случајева!) Романса, како је Вајтхед назива, се дешава онда када ученик бива привучен идејом која га окупира, ангажује, која у њему буди искру за даљим учењем.
Е сад, шта чинити?
РЕФОРМА образовања? Они који раде у просвети сасвим сигурно знају да се многе ствари непрекидно мењају. (Довољно, недовољно?) Међутим, промена се скоро увек чека као наредба одозго према којој се готово увек ствара отпор. Оно што је много практичније јесте унети промену у своју учионицу. Свесни смо да захтева има много, да просветни радници имају и брдо административног посла који треба покрити поврх предавачких активости, али постоје ситнице које свакодневно могу да се уносе у рад, готово чак и неприметно лако, а да притом не гушимо све оно лепо што би школа могла да пружи. Исто ово, могу да раде и родитељи код куће када помажу својој деци при учењу.
- Ангажујте децу да стварају: „Шта од овога можемо да направимо?“ „Како можемо искористити ово знање да створимо нешто ново?“
- Подстичите их да знање уносе у свакодневницу: „Куда све ово можемо видети?“ „Да ли сте некада слушали о томе а да нисте знали шта је то?“ „Када би вас друг питао да му то једноставно објасните, како бисте то урадили?“ (овде уједно вежбате и извлачење суштине, принципа, уместо да се концентришете на подстицање репродукције)
- Проверавајте стечено знање на мало другачији начин. Нека питања у тесту буду из свакодневних животних ситуација. Уколико је могуће, направите бонус питање у којем се тражи мишљење о одређеној теми. Направите одељенску дебату о одређеној теми (објасните правила). Испитујте кроз квиз знања. (Код куће, питајте дете да вас убеди у нешто што је научило).
- Започните предавање као увод у причу. Ангажујте их да слушају.
- Помозите детету да открије шта је то што добро ради. Упознајте децу са разноврсним активностима. (спортови, цртање, позориште, писање….)
Извор: Detinjarije
