Ако као родитељ немате главну реч у породици ваш ауторитет може да буде пољуљан веома лако. А када деца нису сигурна ко управља ситуацијом она често лоше реагују упадањем у опасне ситуације или употребом заповедничког и дрског тона. И на крају почнете да их вређате и презирете јер не знате како да им кажете шта да раде. Ово значи да сте дефинитивно изгубили контролу.
Пуно је родитеља који желе да имају пријатељски однос са својим дететом и не свиђа им се улога шефа коју им намеће њихова родитељска улога. Највећи проблем у овој ситуацији је да је пријатељски однос равноправан, а улога детета у породици једноставно није и не може бити равноправна са улогом родитеља. Ви морате да расуђујете и управљате породицом, иначе то нико неће радити.
Улога родитеља је да постави правила и границе у породици и да се увери да их сви поштују. Међутим, ово није једина улога коју родитељ има. Родитељ је и учитељ, јер помаже деци да науче како да се лепо понашају и тренер, јер пружа изазове детету да постане још боље. Ако желите да васпитате дете како треба све ове улоге су важне.
Када су деца веома мала релативно је лако имати главну реч у свему. Родитељи су ти који доносе одлуке, организују дечији дан и ствари за кућу. Они тада могу да надгледају дечије понашање и одлуче шта је добро а шта не. И обично су деца у узрасту до 10 година доста послушна. Управо се у том периоду родитељима јавља жеља да развију пријатељски однос са њиховом децом. Деца тада слушају родитеље, раде оно што им се каже и желе да проводе време са родитељима исто колико и они са њима.
Када наиђе адолесценција цела ова ситуација се мења. Дете жели да преузме целу ствар у своје руке и јавља се недостатак поштовања према родитељском ауторитету. У овом периоду велики број родитеља има проблем да поново преузме контролу над ситуацијом. Ако се, уз то, никада раније нисте поставили као онај ко има главну реч, може вам изгледати немогуће да то постигнете када ваше дете постане предтинејџер или тинејџер.
Ово се дешава због тога што је адолесценција период у коме дете жели да постане независна особа. Деца ово желе да постигну одбојношћу према другим одраслим људима. Наклоњени су свом друштву и верују да их једино они разумеју. Не воле да буду у друштву одраслих, а нарочито не желе да буду са онима који им говоре шта да раде.
Деца ће на различите начине, више или мање прикладне, показати да им се не свиђа ваш ауторитет. Могу превртати очима или уздисати када им нешто кажете или одговарати реченицама типа “Немој ми стално говорити шта да радим!”. Али има деце која саопштавају да су узнемирена на веома лоше начине као што су претерано псовање, деструктивна или агресивна понашања.
Много родитеља укључује децу у доношење породичних одлука, што је одлична ствар која деци помаже да постану независна. Што је дете боље научило да буде независно боље може да доноси животне одлуке које га воде ка успеху.
Међутим, деца укључена у процес доношења одлука могу сасвим природно да закључе да се и она питају за све. Да бисте ово спречили морате бити јасни када и она “имају глас”. Ово није баш једноставно и запамтите да постоје ствари око којих деца могу да се изјасне али у вези којих она не могу да донесу коначну одлуку. Родитељи би требало да увек имају последњу реч око сигурности, здравствених питања, обавеза и сл.
Можете чути дететово мишљење, али ви сте ти који треба да одлуче у колико сати да се врати кад изађе, да ли има довољно обавеза у кући, да ли су оцене добре, да ли је нешто здраво или не за дете и сл. Све ове ствари спадају у тзв. “теже одлуке” и можете јасно рећи детету да ви о њима одлучујете јер сте ви родитељ и бринете о вашој породици на најбољи начин који можете.
Са друге стране, “лаке одлуке”, оне које не утичу на безбедност, здравље, успех и развој детета су оне о којима деца свакако могу да одлучују. Овде спада избор одеће коју ће да носе, који филм породица да погледа ове недеље, колико ће да скрате косу, којом бојом да налакирају нокте и сл. Подстакните ваше дете да доноси ове одлуке и поштујте их. Пустите дете да облачи шта хоће, наравно ако није неприкладно.
Никоме није лако да одреди тачну границу када дете може да одлучи и када не, због тога се деца и родитељи толико препиру и свађају током адолесценције. Покушајте да одлучите унапред када ваша мора да буде последња, а када дете може да покаже своју независност.
Деца, нарочито тинејџери, желе контролу. Ова жеља у потпуности припада овој развојној фази. Исто тако, деца желе да буду равноправна са родитељима. Али, док може да предложи у који ресторан да идете, дете не би смело да одлучује о томе у колико сати мора да буде кући.
Исто тако деца умеју често да кажу “Ако ти можеш зашто не могу и ја?”. Међутим, овде се не ради о вама већ о детету и зато се фокусирајте на њега. Немојте доћи у ситуацију да се браните. Будите јасни у својим ставовима. Кажите детету да не мислите да је спремно за то што тражи на пример. Ваши разлози треба да буду повезани са одговорношћу и способношћу доношења одлука.
Деца могу да имају право гласа све док вам се обраћају на коректан начин, али на крају родитељи доносе одлуку. Немојте водити преговоре одмах након што сте донели одлуку. Дајте детету бар један дан паузе. Биће вам свима лакше да разговарате након што су се смириле страсти. Покушајте да оставите отворену комуникацију. Ако је ваше дете љуто или пак ћутљиво увек му кажите да може да разговара са вама о томе када се мало смири. Увек му покажите да сте ту да га саслушате.
Спуштање на дечији ниво у свађи ће ваше дете уверити да немате никакву контролу. А сигурно не желите да изгубите ваш родитељски ауторитет. Ово значи да не треба да се свађате или препирете са вашим дететом на његовом нивоу. Покажите свој ауторитет тако што ћете знати како да контролишете ситуацију када сте љути. Љутити је људски и немогуће је не љутити се, због тога планирајте унапред и пронађите друге са којима можете да разговарате о проблемима са децом, био то партнер, пријатељи, рођаци или психолог.
Ако мислите да нисте увек ви онај ко одлучује и желите да учврстите ваш ауторитет морате бити спремни за почетне негативне реакције вашег детета. Свака промена у динамици породице изазива реакције. Ако се детету чини да губи контролу и моћ оно ће се бунити. Морате бити чврсти и знати да радите оно што је најбоље за вашу породицу.
Извор: Najboljamamanasvetu
Улога родитеља
Све је лако када су деца мала
Када су деца веома мала релативно је лако имати главну реч у свему. Родитељи су ти који доносе одлуке, организују дечији дан и ствари за кућу. Они тада могу да надгледају дечије понашање и одлуче шта је добро а шта не. И обично су деца у узрасту до 10 година доста послушна. Управо се у том периоду родитељима јавља жеља да развију пријатељски однос са њиховом децом. Деца тада слушају родитеље, раде оно што им се каже и желе да проводе време са родитељима исто колико и они са њима.
Када наиђе адолесценција цела ова ситуација се мења. Дете жели да преузме целу ствар у своје руке и јавља се недостатак поштовања према родитељском ауторитету. У овом периоду велики број родитеља има проблем да поново преузме контролу над ситуацијом. Ако се, уз то, никада раније нисте поставили као онај ко има главну реч, може вам изгледати немогуће да то постигнете када ваше дете постане предтинејџер или тинејџер.
Ово се дешава због тога што је адолесценција период у коме дете жели да постане независна особа. Деца ово желе да постигну одбојношћу према другим одраслим људима. Наклоњени су свом друштву и верују да их једино они разумеју. Не воле да буду у друштву одраслих, а нарочито не желе да буду са онима који им говоре шта да раде.
Деца ће на различите начине, више или мање прикладне, показати да им се не свиђа ваш ауторитет. Могу превртати очима или уздисати када им нешто кажете или одговарати реченицама типа “Немој ми стално говорити шта да радим!”. Али има деце која саопштавају да су узнемирена на веома лоше начине као што су претерано псовање, деструктивна или агресивна понашања.
Лаки и тешки избори: када је родитељ тај који мора да донесе одлуку
Много родитеља укључује децу у доношење породичних одлука, што је одлична ствар која деци помаже да постану независна. Што је дете боље научило да буде независно боље може да доноси животне одлуке које га воде ка успеху.
Међутим, деца укључена у процес доношења одлука могу сасвим природно да закључе да се и она питају за све. Да бисте ово спречили морате бити јасни када и она “имају глас”. Ово није баш једноставно и запамтите да постоје ствари око којих деца могу да се изјасне али у вези којих она не могу да донесу коначну одлуку. Родитељи би требало да увек имају последњу реч око сигурности, здравствених питања, обавеза и сл.
Можете чути дететово мишљење, али ви сте ти који треба да одлуче у колико сати да се врати кад изађе, да ли има довољно обавеза у кући, да ли су оцене добре, да ли је нешто здраво или не за дете и сл. Све ове ствари спадају у тзв. “теже одлуке” и можете јасно рећи детету да ви о њима одлучујете јер сте ви родитељ и бринете о вашој породици на најбољи начин који можете.
Са друге стране, “лаке одлуке”, оне које не утичу на безбедност, здравље, успех и развој детета су оне о којима деца свакако могу да одлучују. Овде спада избор одеће коју ће да носе, који филм породица да погледа ове недеље, колико ће да скрате косу, којом бојом да налакирају нокте и сл. Подстакните ваше дете да доноси ове одлуке и поштујте их. Пустите дете да облачи шта хоће, наравно ако није неприкладно.
Никоме није лако да одреди тачну границу када дете може да одлучи и када не, због тога се деца и родитељи толико препиру и свађају током адолесценције. Покушајте да одлучите унапред када ваша мора да буде последња, а када дете може да покаже своју независност.
Када деца мисле да имају исто право гласа
Деца, нарочито тинејџери, желе контролу. Ова жеља у потпуности припада овој развојној фази. Исто тако, деца желе да буду равноправна са родитељима. Али, док може да предложи у који ресторан да идете, дете не би смело да одлучује о томе у колико сати мора да буде кући.
Исто тако деца умеју често да кажу “Ако ти можеш зашто не могу и ја?”. Међутим, овде се не ради о вама већ о детету и зато се фокусирајте на њега. Немојте доћи у ситуацију да се браните. Будите јасни у својим ставовима. Кажите детету да не мислите да је спремно за то што тражи на пример. Ваши разлози треба да буду повезани са одговорношћу и способношћу доношења одлука.
Преговарање
Не спуштајте се на ниво детета
Спуштање на дечији ниво у свађи ће ваше дете уверити да немате никакву контролу. А сигурно не желите да изгубите ваш родитељски ауторитет. Ово значи да не треба да се свађате или препирете са вашим дететом на његовом нивоу. Покажите свој ауторитет тако што ћете знати како да контролишете ситуацију када сте љути. Љутити је људски и немогуће је не љутити се, због тога планирајте унапред и пронађите друге са којима можете да разговарате о проблемима са децом, био то партнер, пријатељи, рођаци или психолог.
Ако мислите да нисте увек ви онај ко одлучује и желите да учврстите ваш ауторитет морате бити спремни за почетне негативне реакције вашег детета. Свака промена у динамици породице изазива реакције. Ако се детету чини да губи контролу и моћ оно ће се бунити. Морате бити чврсти и знати да радите оно што је најбоље за вашу породицу.
Извор: Najboljamamanasvetu
