Прича о четири свеће

У просторији су полако гореле четири свеће. Била је готово потпуна тишина и могао се чути њихов разговор.

Прва свећа рече: „Ја сам МИР – људи ме не успевају сачувати, мислим да ћу се угасити.“ И одмах се угасила.

Друга свећа је рекла: „Ја сам ВЕРА – нажалост, многи људи сматрају да нисам неопходна, нема смисла да горим и даље.“ Тек што је то изговорила, дунуо је лагани поветарац и угасио је.

Трећа свећа је жалосно проговорила: „Ја сам ЉУБАВ – немам више снаге, људи ме често заборављају и стављају по страни. Чак заборављају да воле оне себи најближе.“ И истог момента се угасила.

Недуго затим у собу је ушло дете. „Шта је ово?", упитало је дете. "Требало је да горите до краја.“ И рекавши то, почело је плакати.

Тада се огласила четврта свећа: „Не бој се, док год ја горим, моћи ћемо да упалимо остале свеће. Ја сам НАДА.“

Са сјајем у очима, дете је узело свећу „наде“ и запалило остале свеће .

Пламен наде би увек требало да тиња у нашем срцу, како би свако од нас могао да одржи веру, мир и љубав.

Не дајте се обесхрабрити- поучна прича

Извор: Студомат,ба

Поучна прича- Чаша млека

 

Јутро је било веома хладно. Један сиромашан дечак продавао је новине ходајући од врата до врата да би платио школовање. Погледавши у џеп открио је да има само један новчић, а био је гладан.

Одлучио је да замоли за мало хране на вратима следеће куће. Ипак, кад му је млада и веома лепа жена отворила врата, постидео се, и уместо да затражи мало хране, затражио је само чашу воде.

Младој се жени, видевши га, учини да је можда гладан и, уместо воде, даде му велику чашу млека. Он прихвати чашу и врло лагано је попи, затим је упита: – Колико сам дужан?

Она одговори: – Мајка нас је учила да се љубазност не наплаћује.

– Онда, од срца вам хвала, рече младић.

Дечак се одлазећи од те куће, није само осећао физички јачим, већ је и вера у човека у њему такође ојачала, а био је пре тога спреман да одустане и све напусти.

Годинама касније, та жена је остарела и озбиљно се разболела. Локални доктори су били немоћни. Напокон, упутили су је у велики град где су постојали специјалисти који су могли да проуче ту ретку болест коју је имала. Позван је на консултације доктор медицинских наука. Када је чуо име града, чудно светло је обасјало његове очи. Одмах је устао и сишао до хола где је била њена соба. Огрнут докторским мантилом ушао је да је види. Препознао ју је одмах. Вратио се у собу за консултације решен да пружи све од себе како би јој спасио живот. Од тог дана обратио је специјалну пажњу на њен случај.

Након дуге борбе, битка је добијена. Доктор медицинских наука је затражио од финансијске службе да му достави финални обрачун за њено лечење, на одобрење. Када је добио рачун, погледао га је и дописао нешто на дну рачуна, и послао јој је рачун.

Када је жена добила рачун, плашила се да га отвори – била је сигурна да ће морати до краја живота да плаћа. Ипак, погледала га је, и нешто што је било написано на дну рачуна, привукло је њену пажњу. Писало је: „Плаћено у потпуности једном чашом млека“ и потпис лекара.


Извор: Руска прича

Дечак и морске звезде

Устао сам рано, као и обично, пре изласка Сунца како бих прошетао обалом океана и поздравио нови дан. Како сам се кретао у јутарњој сумаглици, приметио сам мутне покрете у даљини Угледао сам дете које се сагиње, маше рукама, плешући на плажи, очито славећи савршени дан који почиње.

Како сам се приближио, схватио сам, на своју жалост, да дете уопште не плеше већ чепрка међу остацима које је ноћна плима избацила на обалу заустављајући се ту и тамо да би извукао морску звезду и вратио је натраг у море. Питао сам дете каква је сврха таквог труда.

„Плима је избацила морске звезде на плажу и оне се не могу саме вратити у море,“ одговорило је дете. „Када се Сунце подигне, оне ће угинути ако их ја не вратим у море.“

Док ми је дете објашњавало, погледао сам дуж плаже која се растезала на обе стране изван мог видокруга. Избачених звезда је било безброј.

Схватио сам безнадежност дететовог труда и узвратио: „Али много је више морских звезда на овој плажи него што би их ти могао спасити до изласка Сунца.Ти си ту немоћан."

Дете се зауставило на трен, размишљајући о мојим речима, сагло се да покупи још једну морску звезду и одбацило је далеко на морску пучину.

Окренувши се према мени, само је рекло: „Ову једну сам спасио.“

Напустио сам дечака и кренуо кући размишљајући о томе шта ми је дечак рекао. Затим сам се вратио на плажу и провео дан спашавајући морске звезде.

У настојању да помогнемо не можемо свима помоћи, али, ако вам се нађе на путу прилика да помогнете учините то и дајте шансу својој звезди.

Лорен Еиселеј