Седам најчешћих грешака деце која не знају да уче

Најкориснија вештина данашњице је вештина самосталног учења. Та вештина није чак ни питање одабира, него питање опстанка.

Чињеница је да ученици који знају да уче – воле учење, а да га они који нису научили да уче – не воле, сматрају учење нечим тешким и досадним па праве проблеме и себи и учитељима. Један од добрих начина је да их најпре одучимо од седам најчешћих грешака лошег учења:

1. Ученик се труди да запамти нешто што не треба запамтити него разумети.

2. Ученик запамти, али не провежба довољно.

3. Не вежба објашњавајући то што зна неком другом, својим речима.

4. Срља и баца се на задатке пре него што је научио најосновније. Не иде му, па одустаје.

5. Одгађа да примени своје знање или вештину док њоме савршено не овлада – јер се боји грешке и неуспеха.

6. Сатима учи, убија се од учења.

7. Учи, а не размишља заиста о томе што учи.

Што је алармантно погрешно у тих седам најчешћих грешака?

Прва ствар коју ученике треба научити кад их учимо да уче јесте да је реч о вештини коју свако може да научи и у којој свако може да буде успешан.

Мање учи, а више научи

Правило је: уложиш ли 80 посто свог труда и времена у учење и тиме оствариш 20 посто резултата – не знаш учити. Онај ко зна да учи, уложиће 20 посто времена и напора да покупи 80 посто онога што треба да научи. Све би се могло сажети саветом: мање учи, а више научи, те се фокусирај на најважније.

И сад долазимо до првог корака у учењу самосталног учења: ученик мора научити да одреди што је битно, а шта није. 

Пут до самосталности у учењу

Неописиво је једноставно учити ученике да уочавају шта је битно: престаните то да им говорите. Уместо да им тумачите ново градиво, нека на часу читају одломак по одломак из уџбеника. Одломак је једна или више реченица које на окупу држи нека заједничка мисао. Нека је открију. Након сваког одломка питајте их шта је ту битно, нека сажму, кажу то својим речима. Ако сами нису уловили смисао и оно што је битно – тада сте ви на реду да им то објасните. Не пре тога.

Други сјајан начин да ученике научите да открију битно јесте – окренута учионица. Задајте им да код куће проуче нову лекцију и извуку белешке, направе концепт, припреме једноминутно предавање… Кад на следећем часу чујете шта су и како су схватили, онда се умешајте нужним објашњењима, примерима, синтезама…

Ако дете не мора, онда ни неће

Има једна стара пословица која каже да је пут у пакао поплочан добрим намерама. Све што ја урадим уместо ученика (или детета) – оно не мора. А ако не мора, онда дете ни неће. Најзад, ако желите да убијете две муве истим ударцем – научити ученика да размишља и научити га самосталном учењу – задајте му да поставља питања, и то разне облике питања.

Самостално учење постављањем питања ученика навикава на проблемско размишљање. Учинићете својим ученицима огромну услугу ако им за домаћи не задате да одговоре на питања, него да их поставе. Нека саставе испит, тест… Разговарајте с њима о питањима која су поставили. Научите их да разликују питања за репродукцију запамћених података (на које је могуће у тексту наћи већ готове одговоре) од питања вишег степена која траже да нешто самостално анализирају, самостално створе закључке или процене. 

Извор: Детињарије

ДЕСЕТ ЗАПИСА ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ ПОРОДИЧНОГ ПСИХОТЕРАПЕУТА

Премда се чини да највећу пажњу међу психолошким темама привлаче питања љубави, страсти и забављања, нашу „другу природу“ ипак у највећем чини друга врста односа – са члановима породице и пријатељима.

     

Психотерапеути откривају да у тим односима и даље кључне остају основне вештине емоционалне и социјалне интелигенције – уважавање партнера, топао и подржавајући однос према тинејџерима и адолесцентима и зрело разумевање и асертивност у пријатељским односима. Из психотерапеутске бележнице преписујемо занимљиве увиде који се, ако ви то тако желите, могу читати и као савети.

1. Способност да се каже „извињавам се“ јесте вештина и то вештина којом нису многи људи овладали. Треба брусити ту вештину. Након извињења не треба да следи реченица „али ево зашто сам то урадио“ или „а онда си ти урадио то“. Извињење јесте преузимање одговорности за то што сте некога повредили, а не рецка у бележници у којој се води нека бизарна битка под насловом „ко је у праву“.

2. Људи се некад понашају врло експлозивно кад су им осећања повређена. Виђам тинејџере како дословно ударају песницама по намештају кад се на договореној сеанси не појаве родитељи. Виђам и родитеље који хистерично плачу и вриште како су промашили у животу кад чују како им је дете пироман. Једном ми се десило да ми пацијенткиња каже како ми је фризура одвратна у тренутку кад се отворило питање њене употребе наркотика. Сви смо људи и не волимо да нас постиде или повреде и то увек треба имати на уму. То не значи да други имају у томе изговор за разна понашања, али запамтите да ће его наћи начина да се заштити и то чак и на врло ружан начин.

3. Детињство не траје вечно, само понекад делује да ће вечно трајати. Немојте никад да пожурујете дете у одрастању, јер ће време забављања и љубавних јада брзо доћи и онда ће то изгледати као вечност.

4. Једина стална ствар је промена. Промену не можете зауставити, једино можете да одлучите како ћете на њу реаговати.

5. Ако се у неком пријатељству осећате понижени, окончајте то пријатељство. Не обазирите се на то што је пријатељство трајало годинама, или што немате баш много пријатеља. Ништа не упропасти човеково самопоуздање тако темељно као окруженост људима који вас понижавају. Боље је осећати се усамљено.

6. Не треба преузимати одговорност за избор који начине други људи па немојте дозвољавати да вас на то натерају. Сви смо капетани свако на свом броду и довољно је што бринемо да наш прамац остане изнад воде. Оног тренутка кад преузмете дужност бриге за нечију каријеру, благостање, добро расположење… тада улазите у нездраво савезништво. У ординацији психотерапеута се често нађу родитељи који се труде да натерају децу да буду „нормалнија“. Исто је и са љубавницима који покушавају да врате „бивше“, а у свим тим случајевима заправо неко покушава да контролише избор оне друге особе и тиме обезбеђује себи фрустрацију и незадовољство. Једно од најстравичнијих открића у животу је схватање колико мало тога у свету можете да контролишете. Све што заиста можете да контролишете је ваше понашање.

7. У неком тренутку, родитељи престају да буду вође и ментори којима се верује и постају саветници и одрасли који децу воле али их понекад баш нервирају. Један случај брачне терапије открио је да, заправо, супруг и даље тражи дозволу од родитеља како за куповину новог кауча, тако и за одлуку о планирању потомства.

8. Не престајте да радите на самосвести. Кад год доживите интензивну емоцију, увек се потрудите да је истражите пре него што одлучите да нешто учинити поводом ње. Седите са собом и размислите и кад нешто после тога учините, нека то буде намерно. Рад на самосвести је психотерапеутски савет број 1. за све оне који желе да побољшају квалитет свог живота.

9. Ваши крвни сродници ће увек бити ваши крвни сродници шта год ви одлучили да имате с њима. Како будете старили, границе према њима се могу мењати али запамтите да не одлучујете ви о томе како ће други људи показивати љубав. Ваше је само да изаберете да ли ћете њихову љубав, тако показану, прихватити или не.


10. Дословно сви око вас се боре са неким демонима. Да, ви сте апсолутно јединствени и ваши демони су за вас јединствени, али сви се ми осећамо беспомоћни/љути/празни/жедни освете. Нека вас утеши то што су и се и други осећали као ви па су, ето, ипак то преживели.


Извор: detinjarije